Uz volove i nadomak stotog leta

U Donjoj Crvici kraj Drine, starina Ratko Mijailović zvani Likadžija, najstariji žitelj sela, izveo volove pred kuću. Hrani ih i poji, mazi i timari, priča im kao da ga razumeju. Ni u 94. godini, Ratko se od volova ne odvaja.

– Eh, koliko sam ovakvih othranio da bi kola prepuna tereta vukli, drinski šoder i pesak ili drvo sa Tare prevozili. A kako ih hraniš, tako i vuku. Vuče beli kao vrani samo kad se dobro hrani, veli narod i ne laže. Rabadžilukom sam se osam decenija bavio i računam da sam za to vreme 40 pari volova i 20 zaprežnih kola promenio – počinje svoju priču stari rabadžija.

U vreme kad kamiona i traktora nije bilo, izlokanim bajinobaštanskim putevima promicala su pretovarena zaprežna kola koja su vukli snažni volovi. Rođen u vreme Prvog svetskog rata, Ratko je odmalena želeo da bude rabadžija, prevoznik zapregom. Kuća u kojoj se rodio puna čeljadi, jedanaestoro usta valja nahraniti, ali otac umešan i vredan stolar, pa kad je dobro zaradio kod gradnje jedne crkve reši da mladom Ratku kupi volove.

Krene momak u rabadžiluk, ali konkurencija u tom poslu oštra. Samo u nevelikoj Donjoj Crvici između dva rata bilo desetak rabadžija. Sposoban i otresit Ratko ni od najtežeg prevoza nije bežao. Natovari u kola bezmalo dve tone kamena, peska, drveta, upregne volove, pa ih povede, povicima bodri. Nema uzbrdice uz koju nisu mogli da izađu.

Rabadžijao tako svuda po okolini, sve do 70 kilometara udaljenog Valjeva. Odlazio povremeno i u Bosnu, bilo dobre zarade u bosanskim šumama. Seća se da je vukao kamen za zidanje obale oko najkraće reke (365 metara) u Vrelu kod Perućca. Menjao je volove, nabavljao jače i bolje, menjao kola: nekad drvena, šinska, pa gumarabe. Zarađivao i trošio, još u mladosti neobičan nadimak stekao. Veli, rado pevao u kafani staru pesmu „like, like dajde harmonike“ i ostade Ratko Likadžija, tako ga svi u ovom kraju znaju.

Oženio se uoči Drugog rata komšinkom iz sela Zdravkom Stefanović. S njom od rabadžiluka petoro dece othranio, od njih Ratko ima devetoro unuka i 15 praunuka. „Četa mala samo moje dece“, šali se starina, ponosan što mu je najstarija praunuka već stasala za udaju.

Rabadžijao je Likadžija dugo, čak i kad su svi drugi odustajali, jer kamioni i traktori zagospodariše drumovima. Posao se tada smanjio, pa su ga uglavnom zvali samo kad je trebalo nešto vući po vrletima i nepristupačnim terenima ili kakvu strmu njivu preorati. Sve do pre koju godinu upregao bi volove i odlazio na svaki poziv. Ratko ljubimce još hrani i pazi, a rabadžiluka je bilo dosta.

– Mukotrpan je bio to posao, nekad i po deset dana kući nisam dolazio, ali sam ga voleo. Uvek si s ljudima, na putu, moglo je i da se zaradi. Ma ne znam kako sam ovako dugu starost doživeo, nisam se nikad naročito pazio, a bogme i dobru rakiju sam voleo. Eto, dešavalo se da budem „pod gasom“ i zaspim u putu na kolima, a volovi, već upamtili put do kuće, sami me dovedu i pred njom riču da domaćica otvori kapiju – veli Ratko, još vitalan, do pre koju godinu lekaru nikad nije odlazio.

Ovde u svom domaćinstvu u Crvici on živi sam, s tim što ga ćerka Nada najčešće obilazi, dok najstariji sin Nikola brine oko volova, ovaca, živine, mada ih i starac neretko nahrani. I katkad onako sporo, starački, izvede volove pred kuću i na put – da ga želja mine.