Krajem marta navršiće se devedeset i dve godine od smrti Eveline Haverfild

 Krajem marta navršiće se devedeset i dve godine od smrti Evelin Haverfild, čiji se grob nalazi u porti bajnobaštanske crkve Svetog Proroka Ilije. Bajnobaštani će i ovog proleća obnoviti sećanje na hrabru Evelin, koja je svoje srce dala Srbiji, a cela Bajina Bašta i okolina znaju da nisu zalud nastali stihovi:

 “Evelina, Evelina, ti si naša heroina, dok na nebu sunce plamti, Srbija će da te pamti…”

Ko je bila Evelin, odakle je došla, šta je radila u Srbiji, zašto je sahranjena u Bajnoj Bašti?

U Srbiji se vrlo malo zna o Evelin Haverfild, malo se uopšte zna o zdravstvenoj i humanitarnoj misiji škotskih i engleskih žena u Prvom svetskom ratu. Iz oskudnih izvora saznaje se da se na inicijativu prijatelja srpskog naroda u Velikoj Britaniji Čarlsa Omana i Roberta Sitona Votsona, a u okviru organizacije Crvenog krsta formiraju odbori i udruženja za pomoć Srbiji. Jedan od takvih odbora osnovan je u Edinburgu, a u Londonu deluje Britanski potporni fond. Za vreme Prvog svetskog rata u Srbiju stiže humanitarna i sanitetska misija iz Engleske na čelu sa doktorokom Elzi Inglis. Pored ostalih članova sa njom je bila i Evelin Haverfild, poreklom Škotlanđanka, kćerka lorda Abingera, a po zanimanju viši sanitetski radnik. Kad su ove humane Engleskinje stigle u Srbiju, harao je pegavi tifus, a jedan strani posmatrača izveštavao je: ”Po štalama na slami, i po poljanama leže samrtnici među leševima već pomrlih. Više od šest meseci rade ove hrabre škotske žene na suzbijanju epidemije tifusa. Pet medicinskih sestara platilo je tada glavom svoju ljubav prema srpskom vojniku i seljaku…”

Prodavala svoj nakit da pomogne srpskim ranjenicima

K ao medicinska sestra na teškom zadatku nege ranjenika i previjanju bolesnika u rovovima, na frontu , u bolnicama, Evelin Haverfild se zbližuje sa srpskim vojnicima, učeći predano naš jezik. Rado je slušala priče boraca o njihovom zavičaju, “o selima na brežuljcima i u gustim šljivicima”, ostalo je zapisano u ratnim dnevnicima. Evelin je postala upravnica poljske bolnice u Kruševcu. Potpuno se saživela sa sredinom i njenim narodom. Zapamćeno je da je u vreme nestašice hrane Evelin znala da se preobuče u odelo seljanke, ode na pijac, proda nešto od svog ličnog zlatnog nakita i da za dobijene pare kupi ranjenicima najneophodnije namirnice. I tako je radila sve dok je imala šta da proda. Prilikom odstupanja srpske vojske u jesen 1915. godine škotska misija nije mogla ostaviti mnogobrojne ranjenike u Kruševcu, i uprkos upozorenjima engleske i naše vlade, medicinske sestre ostaju u bolnici, i tu na dužnosti zarobili su ih Nemci. Tek u februaru 1916. godine uspele su Evelin i doktorka Inglis da se vrate u London. Posle kraćeg vremena obe odlaze u Rusiju gde se priključuju našim borcima u Dobrudži. Međutim, boljševička revolucija osujetila im je planove, i one se ponovo vraćaju u London. Ubrzo po povratku u domovinu, hrabra doktorka Inglis umire, a Evelin se upoznaje sa Florom Sandes. Zajedno osnivaju pokretnu kantinu ”Sandes- Haverfild” u blizini Kajmakčalana i nesebično pomažu srpskim ratnicima koji probijaju Solunski front. U tom periodu organizuju niz akcija pomoći Srbiji, skupljaju priloge, putuju u Švajcarsku, borave u Rusiji, pomažu dobrovoljačkoj vojsci u Braili, Gracu, Reniju, sve dok ove jedinice nisu otišle na Solunski front. A kada srpski vojnici ovenčani slavom stižu u Beograd, sa njima je i Evelin.
“Beda i sirotinja Srbije stezali su joj srce, bila je uzbuđena susretom sa krajputašima…”

P osle oslobođenja Srbije, po naređenju engleskog generala Forteskija, 1919. godine Evelin Haverfild dolazi u Užice i Kosjerić gde radi na osnivanju domova za ratnu siročad i unapređenju zdravstvenih prilika. Sledeća, i njena poslednja stanica u opustošenoj i ratom razorenoj, ali pobedničkoj Srbiji, bila je naša Bajna Bašta,n a desnoj obali Drine. Prilazeći joj iz Užica preko Kadinjače, Evelin je bila uzbuđena i iznenađena susretom sa spomenicima krajputašima koje već behu podigli roditelji svojim sinovima čije kosti ostaše daleko od zavičaja, u tudjim zemljama i morima. Mesni hroničari zapisali su:”Divni planinski predeli sa gustim šumama, livadama, proplanicima, potočićima,podsećali su ovu strankinju na domovinu. Ali, beda i sirotinja ovog kraja, utoliko su joj stezali srce…” Prvi Evelinin veliki posao po dolasku u Bajinu Baštu bio je osnivanje Doma za decu palih ratnika u oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine. Dom je otvoren u kući Miluna Vimića na periferiji varošice. Prema sećanju savremenika, u njemu je bilo smešteno oko stotinu dece, koja su pored smeštaja imala i časove vaspitanja i obrazovanja.

N ekadašnji štićenik Doma, Blagoje Janković, pred smrt, pišući o tom vremenu, ostavio je zabeleženo i ovo: “Bili smo gladni, bosi, pocepani, šugavi i bedni. Evelin nas je spasila svega toga. Naučili smo da peremo zube, jedemo iz svoje porcije, prvi put smo probali limun, smokvu, pomorandžu, dobijali smo razne konzerve, od čijeg su pleha majstori vešto pravili tepsije i lončiće za kafu…” Sa svojim saradnicima Evelin otvara školu za medicinske sestre koje su osposobljavane između ostalog i da pružaju pomoć porodiljama. Sve vreme neumorno obilazi sela u okolini Bajine Bašte i pomaže bolesnima. Ostalo je upamćeno da je ova plemenita Škotlanđanka volela da jaše konja u čemu je bila pravi majstor, isto tako, jako je volela pecanje na reci Drini. Uporni istraživač, dugogodišnji lekar u bajnobaštanskom Domu zdravlja doktor Đuro Raonić smatra da je Dom za ratnu siročad u Bajnoj Bašti bio inspiracija nepoznatom pesniku da ispeva starogradsku pesmu ”A šta ćemo za večeru?”. Naime, Evelin je imala običaj da decu u Domu posle ručka pita: “A šta ćemo za večeru?” Na pitanje, mališani su u horu odgovarali: “Hleba, sira i krompira”.

Izbor vesti: http://bbasta-bgd.com

Author: BBasta.info

Share This Post On

Pin It on Pinterest

Share This

PODELITE

Podelite sa svojim prijateljima !