Na Drini i njenim obalama već godinama se svakog leta održavaju
regate, razna ribolovačka takmičenja i druge manifestacije, ali lepote ove reke i okolnih predela pružaju mnogo više mogućnosti i prilika i pavim pustolovima, koji više cene “divlji“ boravak u prirodi od plovećih žurki i dobrog krkanluka. Jedan od vidova rekreacije koji nije zastupljen na Drini je ronjenje na dah. Verovatno glavni „krivac“ za ovo je sama Drina, čije brze vode svako uživanje u podvodnom svetu kažnjavaju dugim pešačenjem do polazne tačke. Ovog avgusta, tokom spusta od Rogačice ka Vrhpolju, s malim brojem učesnika i, shodno tome, ležernom satnicom, bili smo u prilici da, ne brinući se previše o povratku, uživamo u ronjenju u ovoj prelepoj reci.
Prozirnost
Od domaćih reka, Drina je izuzetno pogodna za ronjenje iz nekoliko razloga. Na prvom mestu, izuzetno je bistra i, ukoliko nije bilo jačih padavina, na većem delu toka se može računati na prozirnost od 5-6 metara, što je za ronjenje na dah, zadovoljavajuće. Naravno, Drina nije jedina bistra reka u Srbiji, ali je dovoljno mirna i dovoljno topla da se u njoj može roniti bez specijalne opreme – ronilačka maska s lulom i malo kvalitetnija peraja su, uz dobro držanje daha, sve što je potrebno od pribora. Za duže boravke u vodi na srednjem i gornjem toku, bilo bi poželjno i neoprensko odelo, pošto je voda i leti prilično hladna. Konačno, Drina je dovoljno velika, pa ronjenje neće ličiti na gnjuranje po nekom potoku, nego na boravak u pravom podvodnom svetu.
U srednjem delu toka, dok je još uklještena među brdima koja se uzdižu iz ili gotovo pored obala, dno Drine pokriveno je velikim oblucima, obraslim tankim slojem algi. U mirnoj i toploj vodi plićaka, moguće je prići velikim jatima mlađi, koja će se, ukoliko ste dovoljno mirni i strpljivi, na kraju približiti i probati da vas gricnu, što je zabavno posmatrati ako pružite ruku ispred sebe.
Osećaj ležanja u plićaku je svima poznat, ali prepuštanje matici brze reke se može uporediti jedino s letenjem, što zbog očigledne brzine kojom se „leti“ iznad dna, što zbog pritiska matice, ili zbog ptičje perspektive iz koje ronilac posmatra dno, ni preblizu ni predaleko. Može se reći da je ronjenje u reci znatno drugačije od ronjenja u moru.
Pejzaži
Raznobojni drinski obluci mame ljubitelje geologije – ili interesantnih šara u kamenu – da za tren zastanu i osmotre neki naročito lep primerak izbliza, ili da vide kako rečni puževi spokojno pasu alge, bez teškoća prkoseći rečnoj struji, čija snaga postaje očigledna čim pokušate da usporite i zastanete. Svako zaustavljanje bi trebalo planirati bar nekoliko metara unapred, a jedini efikasan način „parkiranja“ usred reke je hvatanje za dovoljno teške oblutke i ‘lepljenje’ tela za dno.
Između oblutaka se često probija i stenovita podloga – monolitni komad žućkastog kamena, koga je tok reke izvajao u glatke, dugačke klisure, nalik na predimenzionirane šare koje talasi prave u pesku.
Ronjenje kroz „obične“ brzake se može svodi na proletanje iznad opasno bliskog dna, pri čemu treba paziti na štrčeće kamene gromade. Posle ovakvih brzaka, reka se produbljuje i usporava do „redovne“ brzine toka. Pravo uživanje, međutim, predstavlja prolazak kroz brzak stešnjen između dva brda. Tu je tok izuzetno brz, jer umesto (laganih) oblutaka dno čine kamene gromade. One su gusto obrasle žilavim algama, koje se mogu uporediti s najmekšim tepihom. Na tom ‘tepihu’ se može zastati, uživajući u jurenju vode preko tela i grmljavini reke. Može se pažljivo, rakoliko kretati preko mikropejzaža koji više podseća na morski nego na rečni, obavezno glave pod vodom. Uz malo sreće, može se naleteti na peša, koji odmara među algama, a možete ga i pomaziti, jer nije previše plašljiv.
Rizici
Ovako snažni brzaci-bukovi se, po pravilu, završavaju „podvodnim vodopadom“. Uspenušana voda, duboka 20-30 cm, odjednom prebacuje ronioca preko vertikalnog odseka u baznoj steni i unosi ga u jaz dubok više metara. Geološki gledano, reka je naišla na mekanu stenu i u njoj iskopala dubok jaz, dok je čvršći deo stene, dodatno zaštićen kamenim gromadama, ostao neoštećen i nad njim se formirao brzak.
U zavisnosti od ugla i brzine kojom se reka preko brzaka uliva u jaz, boravak na granici ova dva sveta može biti vrlo zabavan. Možete se ponašati kao u akva parku, praveći akrobacije, silazeći do dna i „šetati“ po litici, vraćajući se u buk tamo gde je bujica slabija. Može se i završiti u pravom viru, gde vodena bujica neumoljivo vuče u svom pravcu i gde su šanse da se stigne do mirne vode i/ili površine, bez dodatnog potiska ronilačkih peraja, dobre rezerve snage i utreniranih pluća prilično mršave. Vredi napomenuti da je vodostaj Drine tog dana bio izuzetno nizak i da je snaga vode bila tako mala da su, zbog vetra koji je malom jačinom duvao uzvodno, ostali učesnici spusta morali da veslaju nizvodno.
U „sukobu“ s virom pomoć maske je od izuzetnog značaja. Omogućuje da jasno vidite gde se nalazite i ka čemu idete. Ipak, ovakvo poigravanje sa silinom reke je opasno. Mnogo je bolje ne „preletati“ preko ivice buka u otvorenu vodu, nego otpuzati duž litice, kroz mirnu vodu, do bezbednosti tišaka ili van dohvata vira. Opasnost se može proceniti i pogledom na obalu i veličinu jaza. Vrlo strma obala i širok i dubok rov posle brzaka su dobar znak da je bolje ne šaliti se s rekom na tom potezu.
Nezaborav
Nagrade za dovoljno hrabre da se otisnu u dubinu jaza ili vira su izuzetne. Odjednom se možete naći iznad krupnih klenova koji odmaraju u tihoj vodi na dnu vira, ili gledati ogromno jato skobalja, koje lagano pliva kroz vir, neki metar ispod vas, u vidu prave reke od više stotina riba – prizor koji se obično gleda na tv programu, a ne uživo. Ovim ribama, koje su, kada su slobodne, stotinu puta gracioznije nego na udici i na suvom, moguće je i prići. Krene li se u zaron ka njima, brzo će se udaljiti metar-dva, a onda, shvativši da je ronilac u odnosu na njih trom i trapav, vratiće se svom „poslu“, održavajući minimalno bezbedno rastojanje između sebe i čudnog gosta. Iako nikad neće prići dovoljno blizu da se dodirnu, trenuci provedeni u neposrednoj blizini ovih stanovnika Drine vredni su dugog pamćenja. Čak i kad izostane susret s jatom riba, uvek je moguće lagano ići duž stena, zavirivati u pukotine i ispod (retkih) balvana i panjeva, tražeći nekog od drinskih stanovnika koji je skloniji skrivanju nego boravku u otvorenoj vodi. U svakom slučaju, ronjenje u Drini predstavlja neuobičajeno i zanimljivo iskustvo. Ljubiteljima podvodnog sveta može se toplo preporučiti da iskoriste letnje dane za posetu Drini i ispitivanju tajni njenog dna.
Milan Urošević
Izvor vesti: ZOV
Last modified: 12/10/2012
