„Ovde stanovništvo često kaže: ‘Zlatibor je urbanizovan. To je grad, to više nije planina’, a sve u sebi misle: Što Tara nije takva da se i mi ovajdimo’“, u šali nam objašnjava vodič dok se preko Kaluđerskih bara vozimo do Mitrovca.
[pe2-image src=“http://lh3.ggpht.com/-7RpS_NI9Oew/UyxGpr-sZQI/AAAAAAAACD4/NctispNt9f0/s144-c-o/2014-03-21.jpg“ href=“https://picasaweb.google.com/100006878755430382600/2014032131#5993242886117549314″ caption=“2014-03-21″ type=“image“ alt=“2014-03-21″ pe2_img_align=“right“ ]Dan je bio više nego sunčan, sa dovoljno zraka Sunca da se prelome kroz svaku ledenicu koja je visila sa krovova ne toliko čestih kuća i vikendica rasutih po planini Tari. Prolazeći kroz šumske predele putem koji je i dalje prekriven snegom, lako je zaključiti kako Tara jeste posve drugačija od Zlatibora. Ovde još uvek vlada priroda, divlja i neukrotiva, sa kojom čovek mora polako i strpljivo, ne bi li od nje iskoristio ono najbolje i uzvratio joj na isti način.
„Fabrika crvenih krvnih zrnaca, tako zovu Taru“, dodaje nam vodič objašnjavajući kako u ovaj zaštićeni prirodni rezervat dolaze istinski zaljubljenici u prirodu koji vole da, s vremena na vreme, pobegnu od gradskog asfalta.
Ako je verovati lokalnoj legendi, slovenski moćni, ali dobri bog Tar odlučio je da svoj božanski život poživi baš na ovoj planinskoj lepotici, pa je planina po njemu i dobila ime. (Drugi će vam pak reći kako ime, kao i u slučaju crnogorske reke Tare, potiče od starog ilirskog plemena Autarijati, koje je nekada naseljavalo delove Balkana.)
Ako je pak verovati zvaničnim spisima, dr Etkin Klark, direktor Evropske fondacije za zaštitu prirode i nacionalnih parkova, prilikom obilaska Nacionalnog parka oduševljeno je priznao: „Ja ovako zamišljam raj.“
[pe2-image src=“http://lh3.ggpht.com/-K5UwpGteca0/UyxGqCrawzI/AAAAAAAACD8/fDbILnkhbAg/s144-c-o/2014-03-21.jpg“ href=“https://picasaweb.google.com/100006878755430382600/2014032132#5993242892210717490″ caption=“2014-03-21″ type=“image“ alt=“2014-03-21″ pe2_img_align=“right“ ]
Stoga ni ne čudi što je ova planina, koja pripada istočnom kraku Dinarida, mahom krečnjačkog porekla, od 1981. godine priglašena Nacionalnim parkom prve kategorije. Sa oko tri miliona stabala na području planine, specifičnim ekosistemom bogatim ugroženim vrstama i očuvanom prirodom, Tara s pravom nosi epitet jedne od najlepših planina regiona.
Ali nije samo naziv Tara ono što može da vas zaintrigira, čak iako se tokom vožnje vaši pogledi zaustavljaju samo na table sa imenima sela, reka ili jezera. Prolazeći kroz Račansku šljivovicu, u blizini poznatog manastira Rača, pitamo se kakva je to veza Tare i čudotovorne šljivovice.
„Šljivovica je ovde, uostalom kao i u celoj Srbiji, narodni lek. Što kaže jedan deko: ‘Sine, kad te boli ruka ti previješ rakijanu oblogu, kad kašlješ staviš oblogu rakije na pluća. Gde si video da neko stavlja oblogu od viskija“, slikovito nam objašnjavaju domaćini iz NP „Tara“.
Ništa neobičnije nije ni ime jezera Zaovine, koje nas je odmah asociralo na zaove, a dalje tragom porodničnih odnosa, svekrva, snaha i zaova, odvelo u nebrojene interpretacije. Možda nismo uspeli da saznamo odakle baš takav naziv ovom veštačkom jezeru, ali Zaovine su nam na trenutak oduzele dah.
Kristalno plava jezerska voda, okupana pod tada sunčanim, vedrim nebom, upravljala je svim zvucima koji su dopirali sa okolnih padina, sakupljala ih i čuvala u sebi, nedajući da bilo šta naruši planinski mir.
U takvoj svečanoj, sasvim prikladnoj atmosferi, upoznajemo se sa princezom Tare i jednom od njenih najstarijih stanovnica – Pančićevom omorikom. Upravo ovde, u okolini Drine i sadašnjeg jezera Zaovine, na obroncima Tare, Josif Pančić je 1875. godine, posle duže potrage, i sam otkrio ovaj endemski relikt ledenog doba.
Slušajući o brani Lazići visokoj 120 metara, kao i o jezeru bogatom ribom čije dubine sežu i do devedesetog metra, počinjemo kroz smeh da sklapamo mozak sa kockicama među kojima se nalaze i one koje oslikavaju nadaleko čuvene Tarabiće, Kremansko proročanstvo i nedavno pominjane žute ljude koji će se napiti vode sa srpskih reka.
„Bio je jedan čovek kod nas pre 200 godina, a bio je prorok, i nikada nije čuo za Kinu, ali je rekao: Doćiće ljudi sa istoka – žuti ljudi i zavladaće svetom i piće vodu s reke Morave“, kazao je krajem prošle godine srpski predsednik pred kineskim premijerom, citirajući proročanstvo zabeleženo baš u okolnom selu Kremna.
Šaljivim tonom domaćini nam objašnjavaju kako su „žuti ljudi iz proročanstva“ već posetili ove krajeve. Doduše, nisu bili iz Kine već iz Japana.
„Tarabići su prorekli, između svega ostalog, i da će Drina poteći uz planinu Taru. Svejedno je da li verujete u ta proročanstva ili ne, tek 1982. godine višak vode iz jezera Perućac, koje se nalazi na 210 metara nadmorske visine počeo je pumpama da se baca u jezero Zaovine, koje se nalazi na 810 metara nadmorske visine“, objašnjava nam vodič dokazujući kako Drina zaista jeste potekla uz Taru, dodajući da su nosioci projekta, tvorci ugrađenih generatora, bili upravo Japanci iz kompanije Tošiba.
Ne bi li obnovili narušenu postojbinu Pančićeve omorike, Japanci su se vratili prethodnih godina i u okviru projekta „Tošiba ume da posadi šume“ zasadili oko 7.000 sadnica na području Tare.
Još jedan počasni stanovnik Tare, sa kojim tokom studijskog obilaska organizovanog od strane Turističke organizacije Srbije nismo imali priliku da se upoznamo uživo, jeste mrki medved, ili kako bi to stanovnici okolnih sela rekli – tarski međed.
Ovih neverovatnih životinja, koje mogu biti teške i do trista kilograma, na području Tare ima od 30 do 40, dok ih u celoj Srbiji ima manje od 70. Iako je reč o zaštićenoj životinji, broj tarskih međeda nije uvek lako utvrditi jer svojim šapama koje mogu biti duge i do trideset centimetara bez problema prelaze granice između Srbije i Bosne i Hercegovine.
Zbog toga je, između ostalog, u Nacionalnom parku Tara uvedeno satelitsko praćenje ovih životinja, koje je zakonom zabranjeno loviti. Seosko stanovništvo medvede neretko prati i po oštećenoj kori drveća.
„Stari će vam reći da se međedi tako mere koji je veći, tako što šapama pokušavaju da dohvate što više delove stabla“, kažu nam domaćini.
Kako lov na tarske međede nije dozvoljen, sve više turista iz celog sveta, među kojima prednjače profesionalni fotografi, na Taru dolazi zbog „foto shooting-a“, loveći tako ove druželjubive životinje svojim objektivima. Uz to se objektiv često zadrži i na lepotama Tare, pa su tako fotografije ovih predela, uz magičan kanjon Drine, više puta obišle svet.
Salve smeha među posetiocima izazivaju i brojni snimci sa skrivenih kamera, tačnije foto-zamki, koje su postavljene širom Tare.
[pe2-image src=“http://lh5.ggpht.com/-t1JNmwpLLA0/UyxGodsroAI/AAAAAAAACDc/TtwNYtUufTU/s144-c-o/2014-03-21.jpg“ href=“https://picasaweb.google.com/100006878755430382600/2014032128#5993242865104035842″ caption=“2014-03-21″ type=“image“ alt=“2014-03-21″ pe2_img_align=“right“ ]
Tokom kratkog boravka u Centru za posetioce Mitrovac, razgledajući preparirane životinje koje se kriju po vrhovima i obodima Tare, saznajemo da u ovom nacionalnom parku postoji deset strogih prirodnih rezervata i više stotina prirodnih spomenika.
Iako manjka atraktivnim skijaškim stazama, Tara ima svoje adute koji mogu privući zaljubljenike u prirodu.
Osim brojnih staza za zaljubljenike u planinsku, ali i avanturističku šetnju, preporučuje se i poseta nekom od brojnih vidikovaca: Crnjeskovo, Osluša, Vitmirovac, Bilješka stena ili Banjska stena sa koje se pruža pogled na najlepši deo kanjona Drine i litice visoke i do 1000 metara. Ovaj nacionalni park takođe se diči i prvom stazom za osobe sa invaliditetom u zaštićenim područjima u Srbiji, koja postoji u okviru Sovine šumske učionice, uređenog lokaliteta u Mitrovcu.
Ove godine biće obeleženo 110 godina od organizovanog turizma na Tari. Naime, godine 1905. srpski pisac Milovan Glišić došao je na Taru kako bi rešio probleme sa plućima koji su ga mučili. Zaljubljen u ovu planinu, potom se vratio dve godine kasnije, a Tara je vremenom beležila sve veći broj posetilaca koji danas dolaze sa svih meridijana.
Točkovi nas od Mitrovca vode do Perućca koji se nalazi na 296. metru nadmorske visine. Upravo je to najniža tačka Tare, pa tako uviđamo još jednu prednost ove planinske lepotice – sa najviših tačaka (kao što je Kozji rid na Crnom vrhu – 1591 metar nadmorske visine) do najnižih kota stiže se veoma brzo, i to kroz idilične planinske pejzaže.
Međutim, ono što nam osim Drine i jezera privlači pažnju, jeste jedna sasvim mala reka. Mala, ali nadaleko čuvena upravo po svakom od svojih 365 metara koliko je dugačka. Reka Vrelo, u narodu poznata i kao Godina, važi za jednu od najkraćih reka u Evropi.
Mnogi odmah primećuju kako je svaki njen metar dovoljan za po jedan dan u godini, ali malobrojni primećuju kako ova reka ima prilično moćno izvorište. Iako nevelika dužinom, ova reka na izvoru izbaci oko 300 litara u sekundi, a njen tok do fascinantnog vodopada kojim se uliva u Drinu, možete obići za svega nekoliko minuta.
Upravo tu počinje i poznata Drinska regata, jedna od centralnih letnjih manifestacija ovog kraja, koja će se ove godine održati od 14. do 19. jula. Tada će Drinu preplaviti brojni splavovi i maštovita prevozna sredstva stanovnika ovog područja i njihovih gostiju, pod uslovom da se ne kreću na motor.
Regata, koja gazi u treću deceniju postojanja, održava se u čast splavara koji su Drinom, potom i Savom, danima prevozili drvnu građu sa Tare, najčešće do Beograda.
Plovidba Drinom moguća je i tokom godine, a u lokalnim turističkim centrima, kao i na njihovim sajtovima, mogu se dobiti informacije o celodnevnim krstarenjima, od Perućca do do Višegrada, ili pak o višečasovnim izletima kroz određene delove kanjona Drine.
Nezaobilazan je svakako i tok Drine kroz Bajinu Baštu, do kojeg stižemo vozeći se pored od strane Uneska zaštićenog lokaliteta u Perućcu. Reč je o stećcima, specifični nadgrobnim kamenim spomenicima iz srednjeg veka, karakteristični za prostore Srbije, BiH, Dalmacije i Crne Gore.
Među nekropolama sa svetske liste kulturne baštine jedna se nalazi u Perućcu, a još jedna u Rastištu.
A na Drini nas, okupana poslednjim zracima sunca tog februarskog dana, čeka jedna od najpoznatijih kuća iz Bajine Bašte, ona mala brvanara izgrađena na steni usred reke. Fotografije ove kuće, koju je usnimila mađarska fotografkinja Irene Beker, obišla je svet prošle godine, osvojila čitaoce „Nacionalne geografije“ i naterala televizijske ekipe čak iz daleke Kine da dođu do Drine i snime specijal o neobičnom obeležju ovog kraja.
Ispijajući čašicu kleke, koja je takođe jedan od brendova poteklih iz okoline Bajine Bašte, sumirajući utiske sakupljene tokom manje od 24 časa, ostajemo zadivljeni neukrotivom lepotom Tare, Drine i Zapadne Srbije.
Last modified: 12/03/2015
