Životne sudbine Jovana Popadića iz Gregurevaca kod Sremske Mitrovice i Milese Lakić iz Bajine Bašte podsećaju na priču iz nekog ljubavnog romana sa srećnim završetkom. Njihova ljubav, započeta pa prekinuta pre više od četiri decenije, ponovo se rasplamsala i nedavno su ostvarili san iz mladalačkih dana da konačno budu zajedno. Oboje su penzioneri i iza sebe imaju brakove, decu i unučiće. Sremcu Lepom Jovi, kako su ga zvali u Bajinoj Bašti kada je daleke 1966. godine došao da kao berberin radi u poznatoj frizerskoj radnji Stevana Božića, za oko je zapela meštanka Milesa Lakić.
Upoznao ju je na igranci u tadašnjem popularnom sastajalištu mladih u Domu omladine Racovača na periferiji grada.- Što se kaže “smrtno” sam se zaljubio na prvi pogled – priča Jovan. – Družili smo se blizu tri meseca. Gajio sam ozbiljne namere ali je sve je ostalo na tome, jer je Milesa imala momka za koga će se kasnije i udati. Nisam ostao ravnodušan na rastanak, pa sam odlučio da 1969. godine odem u 12 kilometara udaljenu Rogačicu.
Po dolasku u ovo selo, upoznao je Jasminku Milošević s kojom će se naredne godine oženiti. Ubrzo sa suprugom odlazi u Holandiju u Varmerkunzen, gde se zapošljava u fabrici za preradu voća i povrća, a potom punih 35 godina kao mašinista, sve do odlaska u penziju, radi u fabrici čipsa. Jovan i Jasminka 1971. godine dobijaju sina Ljubomira, a pet godina kasnije Aleksandra. Obojica su oženjeni Holanđankama, žive kod njih i imaju po dvoje dece. žive kod njih i imaju po dvoje dece. Devojka Milesa, u koju je Jovo bio “smrtno” zaljubljen, udala se 1969. godine za momka Simu Dimitrijevića. Oboje su se zaposlili i ubrzo dobili sina Milana i kćerku Milenu. Od Milana imaju dve unuke, a od Milene tri. Polovinom 1992. godine razveli su se Jovo i Jasminka. Ona i danas živi u Holandiji, dok se Jovo 2005. godine, nakon penzionisanja, vratio u rodno selo. A pre pet godina Milesa je ostala udovica, ali se nije nadala svojoj staroj ljubavi.
– U jedno julsko predvečerje zazvonio je telefon u kući – priča Milesa. – Podigla sam slušalicu i čula pitanje: “Gospođo, da li me poznajete”? Nisam mogla da pogodim ko zove. Tek kad je nepoznati glas rekao da se prisetim devojačkih dana i igranki u Racovači, znala sam da zove Jovo. Posle raskida veze, srela sam ga samo jednom na ulici 1976. godine. Popričali smo nekoliko minuta o svojim porodicama i ništa više, ali pogledi i osmesi pri kratkom iznenadnom susretu su svedočili o našim skrivenim i neostvarenim mladalačkim željama. Pri kraju telefonskog razgovora zatražio je dozvolu da dođe u Bajinu Baštu da se vidimo. I zaista u avgustu je došao.
TELEFONSKI POZIV Bio je dovoljan jedan telefonski poziv pa da prekinuta ljubav iz mladosti, posle gotovo pune četiri decenije, počne da se opet rasplamsava. Sada žive zajedno u Gregurevcima u Sremu, a često svrate u Bajinu Baštu i Holandiju da posete decu i unučiće.
PUNA SRCA- Jovo je predobar, baš je onakav kakvog sam ga nekad davno upoznala. Iskrena da budem, nisam očekivala da će nas život ponovo spojiti – konstatuje Milesa.- Prepuno mi je srce. Ispunilo mi se ono što sam potajno želeo, a smatrao nemogućim. Ima li šta lepše, nego kad davna uspomena postane stvarnost? – dodaje Jovo.
Objavljeno na sajtu novosti.rs »
Last modified: 26/03/2012
