Hidroelektrana je pre pola veka promenila život u Bajinoj Bašti, a jedna kućica na steni nedavno je postala zvezda svetskih časopisa. Da li se živi samo „na struju“ i vredi li „ispravljati krive Drine“?
Smeštena između Drine i Tare. Skoro pa u centralnom delu nekada zajedničke države. Pre toga na granici s carevinom. Danas, tek jedno od pograničnih mesta. Ipak, Bajina Bašta je više od toga. Mirna varoš, kažu, koju lepota okružuje.
Na Balkanu, prva asocijacija na Bajinu Baštu je hidroelektrana. I nije pogrešna, jer njena izgradnja 60-ih godina sve je promenila.
„Izgradnja hidroelektrane trgla je Bajinu Baštu iz vekovne letargije, mada se posle Bajina Bašta manje-više uspešno vratila u letargiju, to je bio jedan sjajan period“, priseća se tih godina Svetislav Basara, književnik, rođen u Bajinoj Bašti.
Period ubrzane modernizacije Basara je opisao i u „Tajnoj istoriji Bajine Bašte“, knjizi posvećenoj zavičaju: „Nezaboravnog leta 1969. godine, cirkus ‘Adrija’ je poslednji put došao u Bajinu Baštu. Bila je to godina u kojoj je stara Bajina Bašta konačno nestala sa lica sveta. Asfalt je prekrio kaldrmisane sokake i ulice popločane granitnom kockom, a jednog jutra je na raskrsnici kod restorana ‘Evropa’, ispunjavajući proročanstvo Mitra Tarabića, osvanuo semafor.“
Kockaste zgrade i samoposluge koje su zamenile stare porodične kuće i dućane, kako ih Basara opisuje – i danas su tu. I glavni utisak – Bajina Bašta je jedan veoma uredan gradić.
Kućica svetske slave
Priroda je bila veoma darežljiva prema tom kraju.
„Bajina Bašta – sam naziv kaže – ona je bajna, jedno lepo mesto, prelepa reka i planina“, kaže direktor Centra „Kultura“ Jovan Đurić.
„Za Drinu kažu da je iskonska lepotica, ali masne kose i prljavog vrata. Zašto ne bi bila kao i ostale evropske reke – malo umivena – i onda bi bila možda i najlepša, ne samo na Balkanu“, pita Dejan Mlađenović, direktor Sportsko-turističkog centra.
Savakog jula, u slavu starih splavara koji su rekom prevozili drvo, više od dve decenije održava se Drinska regata. Tokom manifestacije, teško se vidi reka od svih splavova i čamaca koji njom plove, jer manifestaciju poseti više od 20.000 ljudi.
Na delu toka kroz Bajinu Baštu, Drina nije najbrža, ali, kažu, jeste najdublja. U protekle dve godine, to je i najslikaniji deo reke, koji ozbiljno preti da otme slavu Drinskoj regati. Sve to zbog čuvene drvene kućice na steni, čija je fotografija bila fotografija meseca u časopisu Nacionalna geografija.
Prva kućica na steni podignuta je 1968. godine i to je jedino što se pouzdano zna. Ipak, još nije utvrđeno da li je starije ostrvo na kojem je kućica ili Drina. Legenda kaže da ostrvo pamti čak i Marko Kraljević, jer je bilo oslonac njegovom konju Šarcu, kada su preskakali Drinu.
Priča o skoku danas je jedna od lokalnih legendi, ali ima u njoj ipak nešto istinito. Da je Drina bezazlenija reka, verovatno oslonac – to ostrvo – ne bi bio potreban čuvenom konju Kraljevića Marka. Kao što, opet, to ostrvo nije uvek uspevalo da sačuva kućicu. Ali, što bujica odnese, meštani ponovo izgrade čim se voda povuče.
Ceo kajak tim – reprezentacija!
Sve u Kajak klubu „Drina“ brine što nemaju novac, ali to ipak nije umanjilo njihov uspeh na divljim vodama.
Bili su juniorski prvaci Jugoslavije 1990. godine, 1977. i 1978. drugi i treći u državi, 1991. seniorski prvaci… To su samo neki od uspeha kluba.
Trener Milan Mandić, koji je i selektor reprezentacije Srbije u kajaku, ponosan je na uspehe jer smatra da je to i više od uspeha.
„Jedno vreme je 100 odsto članova reprezentacije bilo iz ovog kajak kluba, ove godine 60 odsto članova kluba ‘Drina’ iz Bajine Bašte ući će u rerezentaciju“, objašnjava Mandić.
„Drinska“ kultura
Kao u retko kojoj varoši u unutrašnjosti, meštani Bajine Bašte mogu da se pohvale kulturnom ponudom u gradu.
„Imamo bioskop, ‘tri-de’ filmove, prikazujemo isto što se daje i u Beogradu. Imamo i malu pozorišnu scenu“, kaže dirktor Centra „Kultura“ Jovan Đurić.
U vreme Drinske regate, ožive i kuturne manifestacije.
„Ove godine planiramo ‘Bašta fest’ sa ekipom mladih glumaca iz Beograda i jedan mali festival kratkog metra i da napravimo spoj prirode i filma, žurke na obali Drine“, najavljuje Đurić planove za predstojeće leto.
Veza prirode i kulture u Bajinoj Bašti nije odskora.
Kulturni zamah u gradu vezuje se za reku i, ne slučajno, opet za izgradnju hidroelektrane.
„Izgradnja hidroelektrane je promenila mnogo toga. Bio je to mali grad, a onda je nagrnulo tu sveta ne samo iz Jugoslavije nego i iz inostranstva, i to je dalo jedan zamah i polet. Tako je bašta već tamo 1964-65. imala prvi rok bend, i u vreme kad su i ‘Stonsi’ kuburili sa gitarama jedan momak u Bajinoj Bašti imao je ‘fender’, što je u Evropi bilo ravno čudu“, kaže Svetislav Basara.
Život „na struju“
Bajina Bašta skoro u potpunosti zavisi od rada hidroelektrane.
„Od 1966. godine i izgradnje hidroelektrane, praktično celokupan razvoj Bajine Bašte baziran je na njenom radu“, kaže Mijodrag Čitaković, direktor PD „Drinsko-limske hidroelektrane“.
Kao i u drugim manjim mestima u Srbiji, nekad jaka privreda postala je skup oronulih preduzeća.
„Prestali su da rade kolektivi, imamo samo hidroelektranu koja je osnovni oslonac, postoje neki privatni pogoni u oblasti prerade drveta, ali to nije dovoljno“, objašnjava Jelena Božović, dopisnik RTS-a.
Zato se meštani okreću prirodnim resursima, poljoprivredi, uzgoju maline… Ali, bez dobrog puta, kažu, ništa.
A dobrog puta, za sada, ni na vidiku. Auto-put ne postoji. Po magistrali, koja vapi za popravkom, do Beograda treba najmanje tri sata vožnje. Proteklih godina dosta se govorilo o adaptaciji aerodroma „Ponikve“, ali – za sada – samo se na priči i ostalo.
Nedostatak puteva ali i državne podrške prepreka je razvoju turizma.
Turistički radnici u Bajinoj Bašti uvereni su da se broj stranih turista povećao bar 50 odsto tokom protekle dve godine, ali grad od toga, kažu, nema nikakve koristi.
„U gradu koji posle Zlatibora i Brnjačke Banje, ne računajući Beograd, ima najviše turista u Srbiji, ne uspevamo da naplatimo ni pet odsto boravišne takse, a kad smo tražili turističkog inspektora, od države smo dobili negativan odgovor“, kaže direktor Sportsko-turističkog centra.
„Ja kao direktor Sportsko-turističkog centra, ili ranije zamenik predsednika Opštine, uopšte ne znam ko je na reci, niti ko se prijavljuje – mi podatke dobijamo samo kad neko dođe u naš info-centar da se raspita“, objašnjava Mlađenović.
„Sve su Drine ovog sveta krive“
Kada bi prihod od boravišne takse ostajao u gradu, mogao bi da se uloži u razvoj turizma, obuku vodiča, uređenje obale…
Jer, ne možete baš uvek uživati u pogledu vozeći se rekom. I ne samo rekom. Jezero Perućac ponekad je prekriveno smećem, koje ne samo estetski i ekološki već i ekonomski problem.
Tako novinari u ovom kraju Srbije, umesto da prave idilične putopise, često su prinuđeni da izveštavaju o npr. nepropisnom kopanju šljunka, uništavanju životinjskog sveta u Drini ili biljnog na Tari.
„Drina ima svoju mladicu koja je pred izumiranjem, a to je zaštitni znak ovog kraja, mnogi zbog toga dolaze. Ja sam sretala ovde kolege koje dolaze iz Kine, Japana, Nemačke, koji su se divili lepotama ovog kraja i onda shvatim da se očima stranaca sve to bolje vidi, a mi smo blizu da nanesemo nenadoknadivu štetu prirodi koju imamo“, kaže Jelena Božović.
Kad biste u Bajinoj Bašti zagrebali u prošlost, saznali biste da je ime dobila po spahiji Bajinu, a ne, kao što mnogi misle, po tome što prostor koji zauzima izgleda bajno.
Ipak, insistiranje na pravim izvorima bilo bi kao ispravljanje krive Drine. A oni koji pored te reke žive, dobro znaju kakav je rezultat tog posla.
To im, kažu, pomaže da se nose sa svim „krivim Drinama“ ovog sveta.
Dragana Ignjić
Izvor vesti: RTS
Bajina Bašta Drina hidroelektrana Kajak Tara
Last modified: 08/05/2014
