Hram posvećen Presvetoj Bogorodici, koji su na meštani Solotuše, najvećeg sela u opštini Bajina Bašta sagradili, po mnogima je nagoveštaj da će se ostvariti proročanstvo Tarabića. Da li i ono prema kome za Srbiju dolaze bolji dani?
U Solotuši, najvećem selu u opštini Bajina Bašta na istočnim obroncima planine Tare, posle pet i po vekova svečano je obeleženo osvećenje pravoslavnog hrama. Podignut je pored izvora Solotnik i posvećen Živonosnom istočniku Presvete Bogorodice. Mesto je, na inicijativu Radovana –Raše Stamenića, odredio vladika žički Hrizostom 2006. godine, a meštani složno zasukali rukave. Sada više ne moraju da tabanaju na molitvu, krštenje i venčanje do deset kilometara udaljenog sela Rača. Asfaltiran je i put, obnovljena vodenica, podignut krst. Jedino je nejasno zašto se na sve toliko čekalo.
– Tako je prorekao starac Naum. A meni je to 2004. godine ispričao dr Slobodan Mileusnić, dugogodišnji upravnik Muzeja Srpske pravoslavne crkve, koji je preminuo 2005. Mileusnić je u Sentandreji našao zapise starca Nauma i evo šta je prorekao: „Kada se mi otisnemo neđe u tuđinu, preko velike vode, onda će se ovde srušiti gradina i kulina, a na ovijem prostorima će biti najviše čeljadi. A kad dođe vrijeme da se napravi bogomolja na slanim vrelima, ondak će biti najmanje čeljadi” – objašnjava nam Blagomir Ristić Blagojica, seljak iz Rače, samouki istoričar i arheolog čiji se pronalasci čuvaju u vitrinama manastira Rača.
I obistinilo se. Danas u Solotuši, koja je svojevremeno bila i opština, u 240 domova živi jedva hiljadu stanovnika. Nekada su ovde meštani proizvodili sve što im je bilo potrebno, osim gasa (petroleja), soli i šećera. Na reci Solotuši je bilo 19 valjarica koje su valjale vuneno sukno za celi užički kraj. Bilo, više nema nijedne. Od 32 vodenice koje su danonoćno mlele žito, obnovljena je jedina preostala.
– Sve više se traži brašno sa potočare od skoro zaboravljenog kukuruza „osmaka”, bez koga nema slatke proje i dobrog kačamaka – rekao nam je vodeničar Ilija Stamenić.
Majstori za mastilo
Od Ivana Stamenića, koji ima dvoje odrasle dece, čuli smo da u školi, koja ima i svoj bazen, nema nijednog đaka, a 1945. godine ih je bilo 232!
Jedino crkvu selo stolećima nije imalo.
– Predanje kaže da je u Pustopolju, koje se nalazi na putu od Bajine Bašte ka Solotuši, postojala crkva i srušena 1459. godine, kad i manastir Rača. Turci su srpsko roblje odveli i mesto je ostalo pusto– kazuje nam dalje Ristić, upirući prstom u pećine na vrletnoj steni iznad izvora reke Solotuše.– U ovim stenama arheolozi su otkrili da je jedna pećina bila isposnica, a druga pećinska crkva. Ulaz u njih je u obliku krsta. U tim pećinama su živeli monasi u 16. i 17. veku kada je radila prepisivačka škola u Banji, u skitu svetog Đorđa, u Rači. Ovi monasi su pomagali prepisivačima tako što su bili majstori za pravljenje mastila.
Ristić dodaje i da je današnja bogomolja napravljena na slanim vrelima, baš kako proreče starac Naum. Podseća na još jedno proročanstvo vezano za ovaj kraj: „Čuveni Tarabići iz susednih Kremana su najavili bolje dane kada se u Solotuši nađe i otvori majdan soli, Srbija postane carevina, a Kruševac bude prestonica. Da li će se i ovo obistiniti ostaje da se vidi, ko doživi. Poznato je da su se obistinila njihova proročanstva o pojavi dinastija Karađorđevića i Obrenovića u Srbiji i o njihovom kraju, o izumu telefona, kao i o tome da će Drina poteći uz Taru…”
Na slanom vrelu, po kojem i reka i mesto nose ime, voda je „slatka”. Ko je i kada „posolio” reku, koja se nekada nazivala Zlatica, nismo saznali. Meštani se sećaju da su kao đaci osamdesetih godina prošlog veka dolazili na Solotušu da ispiraju zlato. Rudarski inženjeri iz Beograda su od1934. do 1936. godine istraživali ovaj kraj i pronašli rudu zlata. Nedavno je potraga za rudnikom soli obnovljena. Pretpostavlja se da bi mogao biti na 80 metara dubine. Kupljene su i burgije…
Zasad je so samo u ovdašnjim legendama. Po jednoj od njih ime potiče od slanih minerala koje su koze „brstile” na izvorištu. Druga priča objašnjava da je naziv Solotuša u vezi sa rudnikom soli za koji se veruje da je nekada ovde postojao. Što nije nemoguće, ako se uzme u obzir dugi period ljudskog trajanja na ovim prostorima koji se vezuje i za ostatke srednjovekovnog zamka Solotnik koji natkriljuje selo. Kulina ili Gradina, kako zidine nazivaju u narodu, još je jedna od misterija ovog kraja o kojoj se malo zna. Meštani gradnju pripisuju prokletoj Jerini.
Nacionalni park „Tara” je, sa tadašnjim direktorom Dušanom Milovanovićem na čelu, 2004. godine angažovao arheološku ekipu sa beogradskog Filozofskog fakulteta, podseća Ristić, i dodaje da se na osnovu nađenih ostataka pretpostavlja da ga je u vreme pada srpske despotovine pod tursku vlast, sagradio neki vlastelin.
Složni i pobožni
Put i crkva bude nadu u povratak meštana na ugašena ognjišta, s obzirom na to da ovaj kraj ima uslova ne samo za bavljenje turizmom već i za proizvodnju organske hrane. Radovan Stamenić je uložio najviše, i sebe i novac. Vlasnik je stovarišta građevinskog materijala u Bajinoj Bašti i otac četvoro dece.
– Čovek ima obavezu da u skladu sa svojim mogućnostima pomogne koliko god može mestu u kojem se rodio i proveo detinjstvo. Na taj način se odužuje prethodnim generacijama i daje obavezu mlađima da nastave – rekao nam je ovaj izuzetno skroman ali preduzimljiv predsednik Odbora za izgradnju hrama.
Plac za crkvu je poklonio meštanin sela Dragiša Stamenić, a projekat uradio Damnjan Zloporubović, građevinski inženjer iz Bajine Bašte. Da se o svemu brižljivo vodilo računa govori podatak da je crkvu gradio, od temelja do krova, iskusni majstor Radislav Jelisavčić, kome je ovo sedmi po redu božiji hram. I za ikonostas su potražili nacrt stručnjaka Save Stražmešterova, arhitekte u Zavodu za zaštitu spomenika u Novom Sadu, a stolarske radove poverili Ratku Stameniću. Svoj doprinos je dao i musliman Aljo iz Bijelog Polja (čije prezime nisu znali da nam kažu), ali za koga nam s radošću rekoše da nije hteo da uzme ni dinar.
Ikonopisac je bila Negoslava Pavlović, dok je teži deo posla sa kamenom, koji je darivao kamenolom Surduk kod Užica, majstorski odradio Radovan Jovanović Jarkan… Mesni paroh Todor Tomić nam je pokazao knjigu u kojoj je sve pedantno zapisano, tako da se zna da je u crkvu uzidano 32.000 cigli, 50 kubika drveta i 200 kubika kamena.
– Više od 1.000 dnevnica je poklonjeno, a materijalna pomoć za zvono, polijelej i elektrifikaciju je stigla i od brojnih firmi i pojedinaca – dodaje Milan Stamenić, Radovanov otac.
Krst kao putokaz
Na teško pristupačni vrh Solotuške stene radnici „Elektromreže” Srbije Zoran Stamenić i Miloš Stefanović (rodom iz ovog mesta), uz pomoć helikoptera MUP-a Srbije, postavili su metalni krst visok pet metara, a težak nekoliko stotina kilograma. To je bio jedini način da krst, dar meštana, stigne na vrh 200 metara visoke stene i bude znak da je u njenom podnožju crkva.
Prilikom postavljanja krsta su izostali samo sveštenici koji su imali preča posla. Ali to meštane, kako nam je prepričao četvorostruki prvak države u reliju Radiša Stamenić, nije omelo u planu da iznad klanca, sa brda na brdo, zategnu i sajlu dugu 250 metar,a na kojoj se zavijorila trobojka.
Srećni što konačno imaju svoj hram koji je došao da osvešta vladika žički Hrizostom, meštani su pozvali goste da im se pridruže u slavlju. Bogato su se pripremili: od predjela, svadbarskog kupusa, pečenja i salata do torti i pića za oko 2.000 zvanica. Prohladni kišni dan bio je iskušenje za mnoge, ali to nije umanjilo radost Solotušana. Igralo se i pevalo uz zvuke trube, složno kako je bilo svih ovih godina i dok se radilo.
————————————-
Petak bez posta
Praznik crkve u Solotuši pada u petak prve, Bele ili Svetle, sedmice po Vaskrsu u kojoj se sredom i petkom ne posti. Ovaj dan je posvećen proslavljanju Presvete Bogorodice. U bogosluženju se naziva Živonosni istočnik, ili pak Izvor izlečenja, jer toga dana vernici zorom izlaze na najbliži izvor, umivaju se i piju vodu radi izlečenja od mnogih bolesti.
Last modified: 11/11/2011
