Objavio BBasta.info• 12/11/2013• 17:23• Izdvajamo, Tara

U carstvu medveda i divokoza – Kanjon Brusnice

Kanjon Brusnice se nalazi na planini Zvijezdi koja pripada masivu Tare odnosno nacionalnom parku Tara. Brusnicu sačinjavaju Omar i Galinska reka koje se posle kraćeg toka spajaju. Uliva se u jezero Perućac na Drini na 24-tom kilometru od brane i zajedno sa jezerom predstavlja prirodnu granicu između Srbije i Bosne koja se dalje nastavlja niz Drinu. Brusnici se lako pristupa sa Predovog krsta do kojeg se stiže asfaltiranim putem od brane na Perućcu, pa uz kanjon Dervente. Sa Predovog krsta, makadamskim putem niz brdo posle kilometar i po se stiže do poslednjih kuća i vidikovca Omarski Rid, odakle je lako uočljiv tok Galinske reke desno i Omara levo, kao i veličanstveni kanjon Brusnice. Moguće je kanjonu pristupiti na dva načina, sa Omarskih vrela, što je svakako atraktivnije i nešto teže, kao i kroz Galinsku reku.
Za rezervat Zvijezde može se sa sigurnošću reći da predstavlja nešto najprirodnije i najdivljije što Srbija može da ponudi. Pri samom dolasku na ovo posebno mesto, neretko ćete biti u situaciji da vam neka divljač pretrčava put dok se noću konstantno čuju raznoliki životinjski zvuci iz šume, uglavnom od ptica ili prenamnoženih lisica. Predov krst predstavlja poslednju tačku do koje dolazi asfalt posle čega postoje samo šumski makadamski putevi. U velikom području od nekoliko hiljada hektara, najveći deo je pod šumom i to uglavnom mešovitom gde dominiraju smrče, jele i bukve, a specifičnost u odnosu na druge planine predstavlja veliki broj reliktnih i endemičnih šumskih vrsta i zajednica. Posebnu vrednost i značaj ima Pančićeva omorika koja je u kanjonima koji pripadaju srednjem toku Drine uspela da preživi zadnje ledeno doba. Nama su svakako najinteresantniji bili borići koju rastu na najneverovatnijim mestima strmih litica, odnosno izdvojeni u stenama i izraženim grebenima. U ovom području najveća ja populacija mrkog medveda u Srbiji, a i širem regionu i procenjuje se da ih ima oko 50, dok je divokoza preko 200. Stalnih stanovnika ima oko 20.
U kanjon smo ušli sa Omarskih vrela i nivo vode u početku je bio slab ali zadovoljavajući. U prvom kontaktu sa vodom, tok je bio dosta blatnjav i neobičan, kroz šumu sa puno oborenih stabala i mahovine. Vrlo brzo smo stigli do ušća sa Galinskom rekom koja je bila, na našu žalost, skroz suva i bez površinskog vodenog toka. Prolazak kroz kanjon se nastavio u sličnom maniru, sa dosta provlačenja i preskakanja palih stabala i drveća kojih je bilo sve više. Korito je posle ušća postajalo drastično izraženije, sa krupnim stenjem i kamenjem dok su se litice kanjona isticale u svojoj neobičnoj lepoti i raznolikosti. Nismo morali puno da koristimo tehničku opremu kao i naporan rad sa užetom tako da smo imali i više nego dovoljno vremena da razgledamo okolinu sa svih strana. Vodeni tok je postajao sve oskudniji sa prepuno pastrmki od kojih smo probno uhvatili jednu i vratili u vodu. Trudili smo se da budemo što je moguće tiši da ne bi uplašili neku krupniju divljač dok pije vodu u Brusnici. Tome u prilog, nije nam išlo na ruku to što je ubrzo vodeni tok postao potpuno suv, tako da nije bilo huka reke i svaki korak ili pad kamena se daleko čuo. Ipak, u jednom trenutku smo ugledali na kratko jednu divokozu koja je ustrčala uz sipar iznad nas, a nedugo zatim iznad nas obrušila nekoliko dobrih komada kamenja koje se poput loptice u fliperu odbijalo od stene i veoma blizu palo pored nas. Ovo je svakako bilo jako opasno i nepredvidljivo, na svu sreću završeno bez posledica po nas. Nastavili smo dalje i kanjon je često menjao širinu od preširokog do preuskog i zatvorenog dela. Na momente, na uskim delovima bi se pojavila stajaća voda, a na jednom takvom mestu smo videli sveže tragove medveda i grebanja kandžama po oblom blatnjavom kamenju u blizini vode. Kanjon se ne ističe po vertikalama, ali zato sigurno po dužini da, kao i sa zaglavljenim stablima i okamenjenim drvećem obraslim u mahovini na najneverovatnijim mestima. Na mnogim delovima kanjona voda je nanela otpala stabla od kojih se formirala brana sa zaglavljenim šljunkom i kamenjem između, kao iz dokumentarnog filma sa dabrovima. Pratili smo povremeno nadmorsku visinu na kojoj se nalazimo i jednim ustaljenim tempom se približavali nivou Perućačkog jezera gde nas je po dogovoru čekao čamac. Iako po opisu Brusnica spada u tehnički laganije kanjone sa svega nekoliko manjih vertikala od kojih je najveća jedva preko 10m, dosta energije smo trošili na mnogobrojna slobodna otpenjavanja bez korišćenja užeta kao osiguranje ili provlačenje ispod trulih stabala. Na nekoliko mesta smo pronalazili potpuno crno i glatko kamenje potpuno isto kao da je vulkanskog porekla, a jedan manji kamen poput jajeta smo poneli kao suvenir. Pred sam kraj kanjona na desnoj strani je uklesano nekoliko slova glagoljice dok je leva strana, koja se geografski nalazi u Bosni, na momente skoro potpuno prekrivena mahovinom.
Evakuacija iz kanjona je jedino moguća uz pomoć logistike i čamca. Brzo smo se presvukli u suva odela i u sumrak uputili u vožnju dužu od 20 km ka brani. Imali smo sreću dok smo bili na čamcu da jasno posmatramo meteor koji pada. Drina ostaje kriva, a mi srećni i zadovoljni.
Ovom prilikom se zahvaljujemo nacionalnom parku “Tara” u svesrdnoj podršci kako bi zajedno kroz naše materijale i fotografije „EXTREME CANYONING“ tima predstavili ono najlepše što Srbija pruža.